Догађаји

Разговор са протојерејем-ставрофором Хаџи Драганом Алексићем поводом 40 година свештеничке службе

„Немојте жалити себе кад Цркву градите и кад уграђујете максимално себе у Цркву“, протојереј-ставрофор хаџи Драган Алексић.

Овог, 2023. Лета Господњег, на празнике Светог великомученика Димитрија – Митровдан и Преноса моштију Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, навршило се четрдесет година ђаконске, односно свештеничке службе протојереја-ставрофора Хаџи Драгана Алексића, пароха Храма Покрова Пресвете Богородице, некадашњег старешине најстарије ваљевске цркве, пароха лелићког, вредног прегаоца на њиви Господњој, посебно истакнутог у грађевинској делатности, дугогодишњег духовника Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“, чувара кивота Светог Владике Николаја у манастиру Лелић, иницијатора изградње капеле Светог Николаја у касарни „Војвода Живојин Мишић“ у Ваљеву.

„Родио сам се 23. новембра 1962. године у богомољној породици у Плужцу, надомак Осечине, као најстарије дете родитеља Животе и Смиљке. У нашој кући се држало молитвено правило, знало се – ујутру молитва, увече молитва“, каже отац Драган, за кога је, стога, било природно да после основне школе упише богословију. Са благословом тадашњег Епископа шабачко-ваљевског Јована, уписао је Карловачку богословију. Сећа се да је са њим у разреду у почетку било још 37 другова, а да су само њих четрнаесторица завршили школу. Услови су били спартански. Интернат се није грејао, кући је одлазио само за распусте, ђаци из суседне – Карловачке гимназије, његове другове и њега су гледали са подозрењем. Биле су то седамдесете, време комунизма и богоборства. Зато му служење војске на казненичком острву Вис после богословије и није толико тешко пало.

Након одслуженог војног рока оженио се Драганом Јанчић из Лопатања, такође из побожне породице. У чин ђакона, а потом и свештеника рукоположио га је Епископ Јован, који га је поставио на парохију у Лелићу. Тамо је провео десет година, деца су му се родила у завичају Светог Владике Николаја и каже да из Лелића никад, заправо, није ни отишао. Памти да није било асфалта тих осамдесетих година, да су зиме биле дуге и хладне, али и да се много радило на црквеном комплексу. Проширен је конак, подигнута капела породице Велимировић, обновљена црква на Краљевом брду, срушена за време Другог светског рата, рестауирани су зидно сликарство, иконостас… Доношење моштију Светог кнеза Лазара уочи шестогодишњице Косовске битке на поклоњење вернима у Лелић, било је увод у догађај библијских размера за српски народ. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја пренете су из Либертивила у родни Лелић и отац Драган каже да никада више људи није било у Лелићу, од Сабора СПЦ, до високих државних функционера, опозиционих лидера, личности из јавног и културног живота, верника који су чезнули за лелићим златоустим. „Иако је похвале приписивао другима, почивши Владика Лаврентије је најзаслужнији што се Владика Николај вратио у Лелић. Већ тада је црква припремана за манастир, а моја супруга и ја смо две године били чувари кивота Светог Владике Николаја, што нам је огроман благослов“, каже отац Драган, кога је 1993. године Владика Лаврентије преместио у Ваљево, у Храм Покрова Пресвете Богородице.

Као парох Покровске цркве, обављао је и друге дужности, прво као благајник, а потом пуних девет година духовник Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ (од 2000. до 2009. године). Покренуо је јединствену манифестацију „Госпојински сусрети црквених хорова“, која се одржава више од двадесет година, хор је издао три компакт диска са духовним и родољубивим песмама, учествовао на свим фестивалима у земљи и региону, награђиван најпрестижнијим наградама, као и орденом Светог Владике Николаја… Путовало се у Линц, Братиславу, Праг, Краков, Берлин… Био је то златан период хора, године када је и више од шездесет људи певало у славу Бога.

После духовног вођења Мешовитог црквеног хора при Покровској цркви, почивши Епископ ваљевски Милутин, поставио је оца Драгана за старешину најстарије ваљевске цркве, чиме је започета велика обнова ове светиње. Грејање, постављање мермерног пода, мрежа кроз порту, систем за заливање техничком водом, ново озвучење, обнова Парохијског дома, израда нових икона, стасидија, певница, рад на фрескопису, салон Светог Владике Николаја, само су део онога што је урађено док је прота Драган био на челу цркве. Објављена је прва Монографија Покровске цркве, покренути часопис „Покровски благовесник“ и интернет страница Покровске цркве, електронски су пописане књиге које поседује Ваљевска црква и још много тога.

Везивало га је чврсто пријатељство са почившим архимандритом Јованом Радосављевићем, највећим хроничарем СПЦ. „Имао је изванредно памћење, свако виђење са њим за мене је био благослов“, каже отац Драган, кога је дирнуо и сусрет са старцем Нектаријем Виталисом у Камаризи, када му је он поклонио свој епитрахиљ. Године 2007. са групом поклоника боравио је у Светој Земљи и каже да је Васкрс тамо најлепши. По предаји старешинства, иницирао је изградњу капеле Светог Николаја Српског у касарни „Војвода Живојин Мишић“. Закључује да човек шта год да ради, треба да се труди да буде најбољи у томе, односно да да све од себе, да се не штеди. „Немојте жалити себе кад Цркву градите и кад улажете максимално себе у Цркву“, каже прота Драган, отац троје деце и деда петоро унучади.

Разговор са оцем Драганом можете чути на радију „Источник“ Православне Епархије ваљевске у четвртак 14. децембра у 13 часова, а репризно истог дана у 21 сат. Такође, разговор можете послушати и на интернет страници радија.

М. М.