Владичанска Литургија и рукоположење у Покровској цркви

Душко Перић – нови свештеник Епархије ваљевске

Наша љубав према оцу треба да буде слободна и безусловна и да у њој узрастамо. Једино тако смо у синовском достојанству, беседио је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије на Светој Архијерејској Литургији у недељи блудног сина, којом је началствовао у Храму Покрова Пресвете Богородице. Саслуживало је више свештенослужитеља, уз појање певнице и хорова “Хаџи Рувим” и “Емануил” са диригентима Милицом Степановић Баба- Милкић и Вањом Урошевић. Радост сабрања умножило је рукоположење у чин свештеника Душка Перића, сабрата Покровске цркве и наставника веронауке у Пољопривредној школи

Јеванђељска перикопа о блудном сину (Лк 15, 11- 32) сликовит је приказ од Господа добијених дарова, чије вредности ми људи понекад нисмо свесни, подразумевамо их, а тражимо нешто више као да било шта може да буде вредније од постојања као људског бића. Релативне и незнатне разлике између људи доживљавају се као огромне и једне сматрамо срећним, а друге несрећним, једне богатим, а друге сиромашним, указао је Епископ Исихије у литургијској проповеди на одувек присутне заблуде људског бића и склоност ка заборављању најузвишенијег дара боголике људскости, чија задатост нас све чини једнаким. Пример млађег сина, који несмотрено, у жељи да се осамостали, тражи свој део имања упркос чињеници да је отац жив, показује безумље. Насупрот њему, отац у смирењу даје оно што тражи и он одлази у земљу у којој не влада љубав Божја, већ грех и смрт, будући да су се њени житељи одрекли лика Божјег и поставили законе задовољства, превласти, мржње и борбе против другог. Претварање земље Божје у њену супротност- место у коме владају демони, објаснио је проповедник, јесте последица злоупотребе људске слободе. Потрошивши имање, младић се суочава са глађу и бива принуђен да чува свиње, нечисте животиње. Тек у тоталном паду и унижењу свега иоле достојног живота, он долази себи, што није лако када је човек препуштен греху и не улаже напор да га препозна, исповеди и бори се да га не понови.

Ако нема борбе која се зове покајање, човек постаје немоћан. Остаје у том дну и само може да буде жалостан и малодушан, а да нема снаге да се покрене. Тада су нам криви сви они које смо вређали, повређивали, мрзели, борили се против њих и искоришћавали их. Онда нам је крив и Бог. Али, ако успемо да увидимо на време, не долазимо скроз до малодушности и можемо да учинимо спасоносни корак и кажемо:”Оче, сагреших небу и теби…” Он је у срцу свом добио смирење. Његово срце је скрушено и он говори да ће да проба да се врати оцу. Не очекује од оца да ће га примити, осим бар као најамника, неког од оних које је презирао и није примећивао, када је био у достојанству сина- описао је Владика Исихије тренутак покајања и преумљења који се збио у души блудног сина, кога отац прима и враћа у синовско достојанство. Речи покајања отац је, иако неизговорене, примио и загрлио га. У овом часу приметно је и искушење старијег сина, који је наставио да живи са оцем, али није то радио из срца.

Наша љубав према оцу треба да буде слободна и безусловна и да у њој узрастамо. Једино тако смо у синовском достојанству. Старији син је био ван тог достојанства, иако је по правилима живео, био вредан и трудио се на имању очевом. Није могао да прихвати да отац прима млађег сина у покајању. То је упозорење и поука за све нас у трећој припремној недељи пред Велики пост, који се приближава и треба да буде дуг период покајања. Да пазимо да имамо покајање блудног сина и силу Божју која се у немоћи пројављује, а коју са слободом треба да примимо и употребимо за спасење, своје и наших ближњих, али исто тако да се чувамо малодушја старијег брата, које нас можда на гори начин одваја од Бога- упозорио је Владика Исихије на опасност од “праведног” живота без поверења у Божју љубав, јер Бог жели да се сви спасемо и приношење покајања није потребно Њему, већ нама.

На крају Свете Литургије, Владика Исихије је честитао “дан Господњи”- недељу, која свака у години подсећа на Васкрсење Господње.

Ми живимо Свету Литургију, живимо Васкрсење и заједништво у Духу Светоме, у љубави Бога Оца. Живимо тако да показујемо да је то наш живот, наша суштина и за то желимо да живимо и, ако је потребно, да умремо као мученици- закључио је Владика Исихије, уз похвалу братства Православне народне хришћанске заједнице “Воздвиженије Часног Крста”, које се састаје након Литургије и, својим делима у славу Господа, наставља традицију Богомољачког покрета предату нам од Светог Владике Николаја.

Ј. Ј.