Недеља 22. по Духовима у Покровској цркви

Ђакон Немања Арсеновић: Добра дела нису само цена којом ми купујемо наше спасење, већ она долазе као плод наше вере

Јеванђељски одломак недеље 22. по Духовима, који нас упознаје са животима на земљи и њиховим коначним исходиштима двају дијаметрално различитих људи- богаташем и убогим Лазаром (Лк 16, 19- 31), наводи да се запитамо ко је међу нама један, а ко други, где смо, какво је наше срце и шта чинимо са животом који нам је Господ дао. Наиме, указао је у литургијској проповеди ђакон Немања Арсеновић, видимо да богаташ није осуђен због тога што је богат, као што ни Лазар није спасен због сиромаштва, те да богатство само по себи није осуда и сиромаштво као такво није врлина.

Човек може бити богат, а имати срце пуно љубави док, са друге стране, можемо имати пример сиромаха који је завидан и горд. Дакле, није пресудно само оно што човек материјално поседује. Кључно је оно што поседује у свом срцу- истакао је ђакон Немања Арсеновић.

Провевши сабране кроз садржај перикопе, проповедник је указао да су богаташ и убоги Лазар живели један близу другог, али богаташ муке Лазареве није примећивао и управо у томе је његов највећи грех- срце му је било затворено за човека који ми се налазио пред вратима. Данас можда немамо сиромаха пред вратима. Али, нагласио је отац Немања Арсеновић, имамо људе поред којих пролазимо свакодневно: болесне које нико не обилази, усамљене који потребују разговор, оне у невољама о којима ништа не знамо…Видећемо их у породицама, комшилуку или радном окружењу,  али проблем је што често поред њи пролазимо, журећи за неким својим плановима, бригама и потребама.

Некад кажемо да немамо времена, да немамо новца и да не можемо баш свима помоћи. То у неку руку јесте тачно. Не може свако од нас отклонити сву патњу и беду које се налазе у овом свету. Ипак, свако од нас може нешто учинити. Можемо посетити некога од потребитих, разговарати са њима и поделити оно што их мучи. Можемо их утешити и ставити до знања да нису заборављени. Зашто је то за нас важно? Важно је, јер наша љубав према Богу не остаје затворена у нама, у нашим речима и мислима, већ се пројављује према другом човеку- казао је ђакон Немања Арсеновић, подупревши појашњење данашњих стихова добро познатим речима Господа Христа „о чињењу Његовој малој браћи“, те да Он није неко кога сусрећемо само пред олтаром и у богослужењима и молитвама, већ Га сусрећемо и у болесном, гладном, заборављеном и одбаченом човеку.

Не можемо да раздвојимо љубав према Богу од љубави коју имамо према ближњима. Не можемо рећи да волимо Бога и да му се молимо а, са друге стране, да презиремо другог човека. Да се клањамо и целивамо иконе, а да запоставимо брата који пати. Наша вера треба да постане наш начин живота, а наша молитва да буде дело наше љубави- поучио је ђакон Немања Арсеновић о истинској вери која, како учи Свети апостол Павле, човека преображава и рађа љубав у његовом срцу.

Добра дела нису само цена којом ми купујемо наше спасење, већ она долазе као плод наше вере, нашег заједничарења са Господом- једна је од кључних поука данашњег одломка.

У причи видимо да, по упокојењу, Лазар доживљава блаженство у Царству небеском, док се богаташ мучи. У томе, истакао је беседник, видимо истину коју нам Господ Христос предочава, а коју често заборављамо- да овоземаљски живот није све што постоји, да смрт није крај, већ да човеков живот има вечни смисао.

Не можемо из овог живота понети са собом ни новац, ни куће, ни своје положаје и разноразна признања која ће нам људи дати. Носимо са собом љубав коју смо ближњима даривали или за коју смо их ускратили. Носимо са собом ону доброту коју смо показали према другима или нисмо показали- казао је отац Немања Арсеновић, скренувши пажњу на заслепљеност материјалним добрима која је довела поменутог богаташа до усуда у вечном животу.

Навевши различитост живота људи на земљи и (не)присуство одређених добара у њима, ђакон Арсеновић је нагласио да свако има одговорност према ономе што му је дато.

Богатство нас позива на милосрђе, док сиромаштво позива на трпљење, али и на поверење и уздање у Самог Бога. Ни једно ни друго не може да одреди нашу вечност. Пресудно за наш живот јесте како се односимо једни према другима и како стојимо пред Самим Господом- поучио је отац Немања Арсеновић.

У завршници проповеди, он је подсетио на могућност покајања, Свето јеванђеље и Цркву, које нам је дао Господ. Божји позив не недостаје, већ само наша спремност и слободна воља. Поучени данашњим одломком, закључио је ђакон Немања Арсеновић, не треба да чекамо старост да би се помирили са неким с ким смо у завади, нечију смрт да бисмо неком рекли да га волимо, да изгубимо здравље, породицу или имовину да бисмо схватили колико нам је све то драгоцено. Речју, не треба да чекамо да учинимо добро које смо могли данас.

Литургијским сабрањем у Храму Покрова Пресвете Богородице је началствовао протојереј Небојша Младеновић, уз саслуживање братства светиње, појање певнице и молитвено присуство бројних верника.

Ј. Ј.