Претпразништво Мале Госпојине у Покровској цркви

Јереј Душко Перић: Бог од свакога тражи верност према ономе што му је дато

У јеванђељском одломку  у коме најављује Своје страдање (Јн 3, 13-17) Господ открива неизмерну љубав према човеку, док парабола о талантима коју доноси друга прича (Мт 25, 14-30) говори о даровима које смо примили и одговорности коју имамо пред Богом, напоменуо је у литургијској проповеди у Покровском храму јереј Душко Перић о дубоко повезаним јеванђељима недеље 16. по Духовима. Наиме, прво нам говори о томе шта је Бог учинио за нас, док друго учи шта смо ми дужни да учинимо у славу Божју.

Речи:“Господ заволе свет да је Сина јединородног дао…“ говоре колико је Бог заволео свет рањен грехом, који Га често заборавља и одбацује, и није послао Сина Свог да осуди човека, већ да га спасе, појаснио је отац Душко Перић снагу крстоносне љубави Господње.

Ако се понекад осећамо безвредно или напуштено, треба да погледамо крст. Он нам говори да нисмо заборављени. Бог је ради нас постао човек, страдао и победио смрт. Али, крст нам показује и какав треба да буде наш живот. Љубав није само лепа реч, нити пролазно осећање. Љубав је жртва, верност и спремност да носимо терет другога. Христос нас није спасао речима издалека, већ је ушао у нашу муку и понео је на Себи. Зато, ми не можемо рећи да волимо Бога, ако остајемо равнодушни према човеку који је испред нас- поука је јереја Душка Перића о животу на који је сваки хришћанин призван да га живи по узору на Спаситеља.

Прича о талантима, надовезао се проповедник, говори о ономе што смо од Бога примили- живот, здравље, разум, веру, способности, прилике да чинимо добро и људе који су нам поверени.

Нисмо сви добили исто, али нико није остао без дара. Бог од свакога тражи верност према ономе што му је дато. Пред Богом није најважније колико смо добили, већ шта смо са добијеним учинили- истакао је отац Душко Перић, поткрепивши своје речи примерима људи из јеванђељске приче о талантима, од којих су неки умножили оно што им је од Бога дато, док један то није учинио те његов дар није донео плода, будући да је свој талант закопао, доживевши Господа не као дародавца, већ као строгог господара од ког се треба сакрити. Тај чин можемо препознати у животу сваког од нас када бежимо од жртве и одговорности, упозорио је беседник.

Неко закопа своју доброту, јер се разочарао у људе. Неко своју веру сведе само на обичаје. Неко има способност да другог утеши, али ћути. Може да опрости, али неће… Господ од нас не тражи оно што немамо, не тражи необична и велика дела од свакога. Тражи да ископамо оно што носимо у себи. Једна искрена реч може подићи човека, једно праштање сачувати породици. Једна посета усамљеном може вратити наду. Једна молитва из срца може бити дело преображаја. Мало дело учињено са љубављу, пред Богом никада није мало- поучиоје јереј Душко Перић о даровима од Господа датим, ради дељења са другим људима. У супротном, све што је Бог дао остаје као талант закопан у земљу, јер све што себично чувамо на крају губимо. Сваки наш крст понесен са вером и љубављу је пут ка животу, а не ка пропасти, закључио је он, уз позив сабранима да се увек запитају који им је талант дариван и шта могу са њим учинити до тренутка сусрета са Господом, Који нас је први заволео и дао Себе за нас.

Светом Литургијом недеље 16. по Духовима у Храму Покрова Пресвете Богородице је началствовао протојереј Бранко Чолић, уз саслуживање братства и појање певнице. Посебну лепоту данашњем богослужењу дали су Женски хор Санкт- петербуршке митрополије и хорови из Ваљева „Хаџи Рувим“ и „Емануил“

Ј. Ј.